"НА ПУЦАЊ ОДАВДЕ" - "A UN SOLO DISPARO"


 

Александар Вуксановић

Одрастао сам и школовао се у некој другој земљи и у неко друго време, када су револуционари били слављени а њихова дела величана. Колико год човек био спреман и способан да се привикава новим околностима, научено у детињству се тешко заборавља а тешко и прикрива. Данас, када живимо у добу које слави једино покретаче обојених револуција и када сваку причу, нарочито ако је она на било који начин значајна за Србију или њену националну историју, своди на немушту „људску димензију“, радити на било каквом делу чији је протагониста национални херој је равно самоистицању на стуб срама. Али као што рекох, тешко је променити свест, сећања, образовање.

Стогодишњица Сарајевског атентата и почетка Великог рата је бучно и помпезно обележена у сваком ћошку ове наше Европе. Велике земље, на првом месту Енглеска и Немачка, су преко својих државних телевизија, у оба случаја преко другог канала, понудиле веома инстересантне програме. Аустрија није хтела да заостане за њима, као ни Француска а ни Русија. Што са уживањем а што са љубомором, одгледао сам добар део поменутих материјала. Када бих мене неко питао, ја бих му препоручио троделну серију ББЦ2  „37 дана“ али не желим да се огрешим о друге који такође имају доста квалитета.

Рекох „са љубомором“ јер бих волео да је и Србија,  коју многи криве за ову катастрофу, урадила више, бар мало више од скоро ничега, да свету пренесе своје виђење. Развој ситуације је показао да су било каква очекивања у том смеру била претерана и заснована на маштаријама уместо на српској свакодневници. А она неумољиво подсећа да Србији није битан ни Његош јер ваљда за  мегатрендашку школу он и није неки аутор. Није важан ни Народни музеј или Музеј савремене уметности који труле годинама у срцу града, да поменем само те случајеве.

Ови примери су ми довољни да лако препознам шта Србији није важно и да са поносом закључим да и оно што ја радим спада у ту групу. Једино никако не успевам да схватим шта јој је важно. Питам се да ли ико то зна.  И да ли тако нешто уопште постоји.

Србија се, нажалост, ничим својим не поноси па се тако и понаша. Преокреунвши ред речи у чувеној народној изреци, дошли бисмо до њеног данашњег значења:  „Чиме се паметан поноси, будала се тога стиди“.  

Видео сам један од  два снимљена играна филма у Србији о Сарајевском атентату. У центру приче одличног "Брано сам Младу Босну" је Рудолф Цистлер, адвокат одбране који несумњиво заслужује пажњу док други филм, наводно, прича причу о Атентату из угла неког затворског чувара. Иако су оба приступа потпуно исправна и легитимна, ја се питам има ли некога у Србији ко би волео да чује како изгледа ова прича из угла младобосанаца и да ли има некога ко се усуђује да такву причу понуди?

Мени је то била идеја водиља када сам почео да радим на овом пројекту. Трудио сам се да се некако ушуњам у главе тих младих људи, схватим нихова размишљања и жеље и да онда та сазнања пренесем онима који буду желели да их чују.

Непоштено би било критиковати само државу,  треба се запитати шта су друге институције, на првом месту САНУ, урадиле.   Где је невладин сектор, где су приватне телевизије, нарочито оне које годинама троше огромне суме правећи програме о доказаним и недоказаним српским злочинима, где су позоришта, издавачке куће? Мало, премало њих је успело де се не избрука пред сенима младобосанаца.

Када сам пре годину дана одлучио да започнем овај пројекат, имао сам тачно одређене  амбиције. На првом месту сам желео да на шпанском језику, који говори преко 400 милиона људи на свету, испричам ову причу онако како замишљам да би је данас причали младобосанци да су живи (под условом да би их у Србији неко уопште и слушао). Следећи мотив који сам имао била је жеља да докажем да новац није пресудан, да може нешто да се уради и са ниским, непостојећим буџетом.  Да се разумемо, наравно да је новац неопходан за овакву врсту пројеката ако желите да ваш филм стигне на ТВ, велике биоскопске сале или да конкуришете за Оскара али схватимо да има доста добрих филмова који су испунили своју улогу и без огромног новца уложеног у њих. Значи, недостатак новца је, у већини случајева, изговор да се ништа не уради. Овим филмом сам то покушао да докажем.

Трећи и ништа мање важан мотив је моја лична жеља да се искушам на пољу где до сада нисам имао апсолутно никаква искуства. Са овим идејама у глави, донео сам одлуку да урадим филм и онда је све постало лакше. После чврсте одлуке проблеми су небитни и углавном мотивишу.

Тако је настао филм чији је добар део тона снимљен пластичним микрофоном који кошта 5 €, монтиран на компјутеру који ни пре две године када је купљен није био најновији модел и коме је група пријатеља могла да посвети тек понеки минут дневно, по испуњењу свих дневних обавеза.

Међутим,  пошто од самог живота нема већег режисера, чак и тако направљен филм је стигао на састанак са гледаоцима у једној од најбољих кинотека у Европи, београдској, у сали једне мале књижаре у центру Мадрида, на две ТВ станице, на пар фестивала а и до мени посебно значајне пројекције у Горњем Милановцу. Ако имате идеју где би још могао да се прикаже, само треба да ми напишете ПИСМО

Позивам вас да на дну ове странице кликнете и сами се уверите у резултат рада једне наизглед хетерогене групе људи, великих професионалаца који су се ставили у службу идеје једног аматера. Са толико позитивне енергије уложене у овај пројекат, немогуће је да будете разочарани.

 

 

 

Донатори / Donantes

Гордон Јончић - 5 €
Мирко Радовић/Mirko Radovic 100 €
Ђорђе Живковић - 100 €
Романа Јандријевић - 50 €
Никола Рајовић - 20 €
Драго Инђић - 100 €
Justitia Pax Veritas (Stockholm) - 100 €
Душан Радовановић - 5 €